Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Skeč op­šteg fu­li­ra­nja ko­ji za­hva­ta sva­ku re­vo­lu­ci­ju, od za­lu­đe­no­sti ka­kva je mr­ša­vlje­nje, do post­popsce­ne u ko­joj se sve vi­še eta­pa mik­su­je i hlad­no­krv­no iz­la­že upa­ko­va­no u jed­nu for­mu. Svi ti lo­ok-ovi, bo­ok-ovi, to car­stvo iPhoneograma, ta lud­ni­ca od in­ter­vjua, ti zvje­zda­ni trej­le­ri u ko­ji­ma sli­ka tr­pi sve vi­do­ve efekt­ne sa­di­za­ci­je, upra­vo je to na­ša se­kun­dar­na isto­ri­ja. To ne­će sme­ta­ti da po­zi­ti­vi­tet (iako je svi­jest po se­bi ne­sreć­na) do­ži­vlja­va svo­ju kraj­nju evo­lu­ci­ju: ot­ka­ko smo po­sta­li po­li­tič­ke ži­vo­ti­nje, naš dis­kurs na­pro­sto je stvar bo­žan­skog uvi­da u stva­ri, umjet­nič­ki i pla­stič­ni, estet­ski i vi­ru­sni. Za­mi­sli­mo sa­mo ka­ko mo­že iz­gle­da­ti taj por­no­graf­ski spon­ta­ni­tet... Ka­da smo u de­fi­ci­tu bi­lo ko­je re­al rad­nje, on­da ba­nal­no ra­za­ra i na­no­vo po­sta­vlja ne­ku vr­stu no­vih gra­ni­ca. To­tal­ni za­mor ma­te­ri­ja­la bi­će da upra­vo do­la­zi od obo­lje­nja sve­ga no­vog. Po sva­ku ci­je­nu no­vo, bi­lo da se to do­sti­že pu­tem ope­ra­ci­ja ili van­ljud­skih sport­skih re­kor­da, sa­svim sve­jed­no. Na sva­kom se ste­pe­nu ova ci­vi­li­za­ci­ja bo­tok­su­je, ta­ko da je do­pa­la u bez­vre­me­no sta­nje fo­to­gra­fi­je: ona uvi­jek već po­či­nje da ži­vi (to je ta astral­nost vo­ća & wor­ko­u­t-a, ta ukr­šte­ni­ca mi­si­ce i mi­ši­ca), jer je isto ta­ko jed­na­ko mr­tva i ohla­đe­na. – Ne­što kao or­ga­ni­zmi ko­ji za­mr­znu­ti is­pod nu­le če­ka­ju na svo­ju be­smrt­nost, u po­vrat­noj fa­zi te­le­hi­brid­no fu­tu­ri­stič­kog dje­te­ta.
Po­di­je­li­ti stvar­nost na na­uč­nu fan­ta­sti­ku i por­no­gra­fi­ju, na ga­lak­tič­ki su­per-pod­svi­je­sni in­stru­ment i hot si­li­kon­sku se­kre­ta­ri­cu. Da, iz­me­đu se uvi­jek pro­vla­či ve­li­ki hlad­ni rat, lju­bav pre­ko ra­da­ra, la­ič­ka žr­tva i sr­ce ko­je se vo­zdi­že iz pod­vi­ga ko­ji je ni­šta ma­nje do „mo­li­tvom“ spa­sio Ze­mlju.
Me­đu­tim, tu se pri­je ra­di o po­sled­njim ze­malj­skim sta­di­ju­mi­ma ko­je ži­vi­mo, o post­hum­noj teh­no­lo­gi­ji i iz­vr­nu­toj mo­di, te­le­lo­ve ha­kin­gu i ero­ti­ku u hard ak­ci­o­noj rad­nji.
Bi­ti iz­van se­be, pro­zi­ran, pla­ne­ta­ran, bes­kraj­no umre­žen, ne­do­ku­čiv i re­ver­zi­bi­lan: ko­nač­no se me­ta­fi­zič­ki na­um ostva­rio, i u toj rav­ni za­i­sta sa­po­sto­ji­mo na ide­al­nom ni­vou, ta­ko da mo­gu­ća gre­ška, bi­lo ge­ne­tič­ka ili estet­ska, vi­še ni­je mo­gu­ća.
I ne sa­mo to, već ži­vi­mo i ne­ku ver­zi­ju bez sud­bi­ne, ap­so­lut­nu bez­bjed­nost, bi­o­lo­šku i kre­a­tiv­nu jed­na­kost. Na­li­ku­ju­ći be­sa­dr­žaj­noj Švaj­car­skoj, bli­ski tom pa­ra­zi­tu ko­ji je­dva da vi­še išta sa­dr­ži u se­bi od ovo­ga svi­je­ta, na­stu­pa­mo iz­van svih mo­guć­no­sti u okon­ča­noj stvar­no­sti.
Bi­lo je ri­je­či o to­me ka­ko se moć is­klju­či­vo od­no­si na po­sje­do­va­nje stvar­no­sti, te u pri­log re­če­nom neo­p­hod­no je do­da­ti i sle­de­će: ako moć zna­či go­spo­da­re­nje stvar­no­šću, on­da isto­vre­me­no pred­sta­vlja i ot­klon od nje.
Za­pad se ta­ko tra­di­ci­o­nal­no va­ku­umi­rao, od­već star (i zar ne – re­al re­li­gi­o­zan!) za no­vu strip sto­ri, on se po­vla­či, ži­vi od pro­šlo­sti i po­ste­pe­nog ras­pa­da­nja, uvo­ze­ći na sva vra­ta jef­ti­nu In­di-stri­ju: bollywo­od vs. Orgy, je­su di­men­zi­je ukr­šta­nja ko­je pod­jed­na­kim pro­sto­rom za rad do­pri­no­se in­sta­li­ra­nju pro­hod­ne su­šti­ne.
In­sert: tu su i vje­štač­ki pre­sje­ci, slaj­do­vi, re­kla­me, Ho­li­vud neo­to­plji­ve iko­ne, vi­so­ko­bu­džet­ne hi­rur­gi­je i vr­to­gla­vi se­to­vi ko­ji do­pri­no­se uti­sku je­van­đelj­skog za­jed­ni­štva. Ka­da se pre­ko to­ga pre­li­je ri­mejk Uspa­va­ne lje­po­ti­ce, on­da ne­vi­nost na­uč­no­sti na ukup­nom pla­nu sve osta­vi bez ko­men­ta­ra.
In­for­ma­ci­je ko­je na­gri­za­ju ko­zme­tič­ko-ko­smič­ki pro­stor či­ne da po­sta­je­mo za­vi­sni­ci­ma od mi­ni-me­mo­ri­ja, bli­ce­va-od­no­sa, pla­zmi-pa­ti­ja.
U jed­nom ti­je­lu ko­je je pro­to­tip bu­duć­no­sti, da­kle rat­no, bi­o­po­li­tič­ko, estet­sko ti­je­lo, do­kra­ja otvo­re­no i hip­no­tič­ko. Otud apo­ka­lip­sa ni­je mo­gu­ća, jer i kao ta­kav do­ga­đaj (po­to­nji do­ga­đaj zbog ko­jeg je sva ova pro­ba i za­po­če­ta) opet ne­će cen­tral­no fi­gu­ri­ra­ti i sa­mim tim ener­get­ski fil­tri­ra­ti.
Li­ce, pol, mje­sto: bi­je­lo bez tra­ga, sjen­ka bez pred­me­ta. U tom smi­slu tre­ba raz­ra­đi­va­ti fe­no­men ka­kav je pla­sti­ci­na, do­bi­jen u ovom slu­ča­ju iz za­va­ri­va­nja te­le­ko­mu­ni­ka­ci­o­nog i kli­nič­kog.